Počast velikom psećem srcu
Leo je bez sumnje i dileme bio heroj. Mali pas velike hrabrosti. Veliki, snažan, razjareni bul mastif nije ga uplašio. Samo snagom svog srca mali umiljati jazavičar stao je u zaštitu desetogodišnje devojčice u pančevačkom naselju Strelište.
piše: Magazin PAS
Na sebe je skrenuo pažnju raspomamljenog psa i ušao u unapred izgubljenu borbu. Uprkos nejakom telu, nije posustao, koštac je trajao dok se njegova vlasnica nije odmakla na sigurno. Dva dana kasnije, i pored napora pančevačkih veterinara, napustio je ovaj svet.
Podignut je spomenik, koji je samo jedan beleg u vremenu ne samo malom Leu već psećoj odanosti i pož rtvovanju. Čovek je od davnina tražio način da se na pravi način oduži psima koji su zadužili ljudski rod ili su mu svojim delom ukazali na to kako se pokazuju odanost i ljubav. Spomenike jedinstvenim psima srećemo na svim kontinentima. Svi oni govore o nesvakidašnjim delima životinja koja su zadivila ljude i navela ih da sačuvaju sećanje na njih i njihovu vernost, privrženost, hrabrost, čistotu srca…
Njih i da nas obilaze svi iskreni zaljubljenici u životinje, svaki put uveravajući se u beskrajno prijateljstvo čoveka i psa. Sada ćemo se osvrnuti samo na najpoznatije memorijale psima širom sveta. Među njima je čuveni Bobi, još čuveniji Hačiko koji je rasplakao čitav svet, ali i naša Gabi, verni čuvar beogradskog zoološkog vrta, keruša jača od jaguara. Oni su različitih rasa, veličina i naravi, ali su u jednom isti – zbog svojih vrlina dobili su čast koja je retka čak i među ljudima.
Pseća kapela
Pas planina i pseća kapela jedan je od zaštitnih znakova Sent Džonsberija u Vermontu. Umetnik Stiven Hanek je na svoju inicijativu podigao kompleks kojim dominira kapela posvećena psima. Posle bolesti sa kojom se suočio, Hanek je počeo više da ceni odnos psa i čoveka. Ovaj objekat je pun predmeta i uspomena vlasnika na svoje verne pratioce. Kompleks ovog umetnika ispunjen je mnoštvom skulptura i figura životinja. Kapelom ipak dominira figura psa predstavljenog kao anđeo, koja je postavljena na krov objekta.
Edinburški Bobi
Među psima poznatim u gotovo celom svetu je i čuveni Bobi, u čiju čast je podignut spomenik u Edinburgu. Mali škotski terijer proslavio se po tome što je čak 14 godina proveo na grobu svog vlasnika, noćnog pozornika Dzona Greja, na lokalnom groblju Grejfrijars Kirkjard. Ovaj pas je svojevrsni zaštitni znak stare škotske prestonice, a mnoga javna mesta se nazivaju po njemu. Njegova slava prešla je granice Ostrva, čemu su naročito doprinele knjige koje su o njemu napisane, ali i filmovi koji su usledili. Bobijeva statua nezaobilazna je stavka u svim vodičima kroz stari Edinburg, a svake godine poštovanje mu oda više hiljada posetilaca ovog grada.
Hačiko u Tokiju
Šta reći o čuvenom Hačiku, akiti koji se trajno uselio u srca svih iskrenih ljubitelja pasa. Kao i Bobi, i Hačiko je postao planetarni simbol pseće odanosti posle filma u kome je glavnu ulogu imao Ričard Gir. Izuzetno je dirljiva priča o žutom psu koji je početkom prošlog veka svakoga dana pratio svog vlasnika, profesora Uena do obližnje železničke stanice Šibuja, gde ga je strpljivo čekao da bi se zajedno vratili kući. Druženje je trajalo sve do dana kada se profesor nije vratio kući jer je na poslu doživeo infarkt. Pas, međutim, nije zaboravio svog vlasnika. Svakoga dana je dolazio na stanicu Šibuja i uporno ga čekao. Posle skoro deset godina pronađen je mrtav ispred stanice. Na tom mestu je podignuta bronzana statua psa koji čeka, a tačno mesto gde je godinama čekao obeleženo je otiscima šapa i tekstom o vernom psu. Hačikovi preparirani ostaci nalaze se u Narodnom muzeju nauke u Tokiju.
Požrtvovani Balto
Bronzani spomenik u Central parku u Njujorku posvećen je hrabrom psu Baltu koji je 1925. godine učestvovao u akciji spasavanja meštana grada Noma na Aljasci tokom epidemije difterije. Zbog teških vremenskih uslova do grada su mogli da prođu samo zaprežni psi, koji su iskorišćeni za dostavu lekova. Norvežanin Gunar Kase i njegov sibirski haski Balto prvi su dopremili ampule dragocenog seruma do naselja i tako spasli stotine stanovnika. O ovom podvigu pasa koji su kroz zimsku mećavu vukli sanke do obolelih meštana pisale su novine, a Balto kao pas predvodnik stekao je svetsku slavu. Ovaj simpatični pas spasilac posle akcije je penzionisan, a svoj život u miru i dubokoj starosti okončao je u njujorškom zoološkom vrtu.
Manc spasilac
Manc je bio mužjak nemačkog ovčara, čije ime na srpskom znači Šapa. Bio je član spasilačke ekipe “Spider” iz mađarskog grada Miskolca. Uprkos displaziji koja mu je ometala kretanje, sa vlasnikom je više puta učestvovao u uspešnim spasilačkim akcijama. Slavu je stekao 1999. godine posle zemljotresa u Izmitu, kada je uz njegovu pomoć spasilačka ekipa uspela da pronađe i spase trogodišnju devojčicu zarobljenu u ruševinama. Učestvovao je u spasilačkoj akciji 2001. godine u Salvadoru i Indiji. Bio je dresiran da raspoznaje unesrećene – davao je različite signale na osnovu kojih su spasioci korigovali potragu. U oktobru 2006. godine dobio je upalu pluća i uginuo, a njegov gazda ga je u miru i tišini sahranio u svojoj bašti. Mesec dana od smrti u gradu je podignut spomenik, koji i danas obilazi veliki broj ljubitelja životinja.
Nesrećni Malčik
Redovni putnici metroom u Moskvi i danas pamte crnog mešanca po imenu Malčik, koji je godinama živeo na stanici Mendeljevskaja. Njeni hodnici bili su njegov dom koji je vredno i predano čuvao. Već posle prvih meseci provedenih na stanici postao je omiljeni pas mnoštva putnika. Hranio se namirnicama koje su mu ostavljali prolaznici, železničari i zaposleni na stanici. On im je dug vraćao braneći prilaze stanice od pijanih ljudi i čopora pasa. Februara 2002. godine Malčik je zalajao na stafordskog terijera dvadesetdvogodišnje Julijane Romanove, koja je iz tašne izvadila kuhinjski nož i usmrtila nesrećnog psa. Posle velike bure u javnosti utvrđeno je da je Romanova imala policijski dosije u kome je već upisano nasilništvo nad životinjama. Uspomenu na psa čuvara stanice danas čuva spomenik podignut na Mendeljevskaji pet godina posle Malčikove smrti.
Foto: Shutterstock
Beogradska Gabi
U istoriji zoološkog vrta u Beogradu zlatnim slovima je upisano ime keruše Gabi. Njen spomenik već godinama krasi Vrt dobre nade i izaziva interesovanje posetilaca. Srčana kuja već davne 1986. godine zamalo nije izgubila svoj čuvajući ži vot noćnog čuvara. Blizinu smrti osetila je jedne noći kada je ženka jaguara uspela da pobegne iz kaveza i ubije jelena i divokozu. Čuvar je u tom trenutku zajedno sa Gabi obilazio vrt. Keruša je prva videla jaguara i odmah se bacila na njega. Samo zahvaljujući tome, čuvar, koji kod sebe nije imao oružje, uspeo je da se skloni u kancelariju, odakle je po zvao policiju. Drama je trajala gotovo čitave noći. Policajci su zajedno sa direktorom Vukom Bojovićem pokušavali da nađu načina da uhvate jaguara a da ga ne povrede. Izbora ipak nije bilo. Ustrelili su ga. Gabi su našli teško povređenu, gotovo na samrti. Iako je izgledala beznadežno, posle dugih dana u kojima se borila za život uspela je da preživi. Ubrzo posle ovog događaja, za života, dobila je spomenik na centralnom mestu vrta.
