Grdosije s Pirineja
Autohtone španske rase pasa veoma su stare, velikih gabarita, stamene, dominantne i oduvek uz čoveka kao verni pomoćnici. Iako svaka oblast u Španiji ima svoje brojne pasmine, ove tri smatraju se najstarijima
piše: petmagazine.rs
Španski mastif
Spada u velike pse, originalno je bio pas čuvar, konkretno za zaštitu stada i krda od vukova i drugih predatora. U pitanju je veoma stara rasa. Kosti ogromnih pasa koje datiraju još iz gvozdenog doba najverovatnije su pripadale precima ovog mastifa. S razvojem zajednica koje su se oslanjale sve više na uzgoj domaćih životinja, tako su se razvijale i rase mastifa, a jedna od njih je i ovaj „Španac“.FCI standardi za ovu rasu prvi put su uvedeni 1946. godine. Godine 1981. osnovano je udruženje u Španiji koje je osmislilo program za razmnožavanje, kroz koji su tražene velike i jake jedinke nalik onima iz davne prošlosti. Fokus je bio na tome da ovaj moderni španski mastif što više povrati izgled onog starog. Rezultat je pas koji je jednako dobar kao čuvar, ali i kao ljubimac.Generalno, njegov izgled je vrlo sličan drugim mastifi ma. Ima veliku moćnu glavu i ozbiljan pogled koji često deluje neprijateljski. Mužjaci su od 70 do 85 centimetara visine i teže između 50 i 70 kilograma. Ženke su nešto manje – 65 centimetara i između 40 i 60 kilograma.
Imaju male oči i oborene uši trouglastog oblika. Dlaka je bujna, riđe boje ili prošarana raznim nijansama crne, ali mogu da budu zastupljene i bela i crna, kao i bela i riđa boja.On više voli da kaska nego da trči, ali ako je potrebno može da bude poprilično brz. Kad se drži u stanu dovoljno je da ima običnu šetnju sa vlasnikom, ali je ipak najbolje ako ima ograđeno dvorište gde može konstatno da bude aktivan I imaju od četiri do osam štenaca.Zasada je priznat samo u Španiji.
Španski buldog
Španski alano ili španski buldog je vrlo stara rasa koju mnogi ljudi povezuju sa psima koje su Alani doveli sa sobom kad su osvojili Iberijsko poluostrvo, 406. godine nove ere. Oni su preci mnogih danas popularnih pasa iz porodice mastifa, kao što su nemačka ili bordoška doga. Ranije su se ovi psi koristili kao goniči divljih ili poludivljih goveda, lov na veliku divljač, kao čuvari, kao ratni psi, ali I u borbama bikova, što je zakonom zabranjeno u 19. veku. Danas se španski alano koristi kao gonič goveda i u lovu.Za ovu rasu se kaže da ima primitivan izgled.
Robusnog je, mišićavog tela, žute, sive ili crvenkaste boje, nekad s tigrastim šarama i sa crnom njuškom. Visine je oko 60 cm a težine od 35 do 40 kilograma. Glavna karakteristika su mu velike šape koje su mnogo veće nego kod drugih pasa ove porodice, namršten i ozbiljan izgled, i jaka čeljust iz koje plen pušta samo ako dobije komandu.Veoma su dominantni psi, ali su ipak potčinjeni svom vlasniku koji može lako da ih kontroliše. Privrženi su porodici, strpljivi i pažljivi prema deci. Pouzdani su i malo laju. Ipak, sumnjičavi su prema strancima I kad situacija zahteva – napadaju uz vrlo malo upozorenja. U borbi s divljim životinjama se ne predaju i spremni su da se bore do smrti ako dobiju takvu naredbu. Imaju vrlo visok prag tolerancije na bol.Najviše im prija da žive u dvorištu i da spavaju napolju, odlično podnose i visoke i niske temperature, suv vazduh i veliku vlažnost. Potrebno im je mnogo vežbanja, barem tri šetnje dnevno od kojih jedna mora biti duža da bi pas mogao da se istrči. Vole da žive u čoporu i odlično se slažu sa drugim psima. Nisu skloni nikakvim genetskim bolestima i kao kratkodlaki psi ne zahtevaju posebnu negu. Žive od 11 do 14 godina i imaju od četiri do osam štenaca.Zasada je priznat samo u Španiji.
Stari španski poenter
Nažalost, ovo je izumrla rasa, a prema nekim teorijama on je predak svih poentera izuzev italijanskog spinonea. Još su rimski pisci iz prvog veka nove ere pisali o njihovim lovačkim sposobnostima. Koristili su ih za hvatanje ptica mrežom, a sve zahvaljujući njihovoj sposobnosti da lociraju plen. Kad su muslimani stigli na Iberijsko poluostrvo, bili su iznenađeni sposobnostima španskog poentera da se umiri kad locira plen, sve dok njegov gazda ne izda komandu. U lovu zajedno sa sokolom postali su ubitačno oružje svakog lovca. Britanci su dugo koristili ove pse u lovu, ali su prema nekim teorijama i krivi za njihov nestanak. Naime, oni su želeli da unaprede rasu kako bi bila izdržljivija i brža. Zato su je ukrštali s raznim rasama i vremenom je stari španski poenter izgubio svoje originalne atribute.
