Depresija nije mit

Lorel Britman, istoričarka i antropološkinja s Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT), u svojoj knjizi “Životinjsko ludilo” tvrdi da čovek nije jedinstven po svom kapacitetu da doživi turbulentne emocije

Piše: petmagazine

Životinje, uključujući i pse, trebalo bi shvatiti ozbiljno – kao individue s ličnom životnom istorijom i psihologijom komplikovanom koliko je i ljudska. Očigledno je da psi osećaju fizičku bol. Međutim, očigledno je i da mogu biti napeti, nesrećni, zabrinuti, besni, impulsivni, kompulsivni, tužni i slično. Koliko god nam bilo teško da izgovorimo – verovatno i pas može biti depresivan ili anksiozan.

Ovaj stav iznosi Lorel Britman, istoričarka i antropološkinja s MIT, u svojoj knjizi „Životinjsko ludilo“. I zaista, Britmanova veruje u životinjsku dušu i tvrdi da čovek nije jedinstven po svom kapacitetu da doživi turbulentne emocije. Navodi da je to sasvim logična postavka, jer su se emocije razvile kako bi pomogle u preživljavanju. Emocije signaliziraju opasnost ili podstiču odgovarajuća ponašanja, bio to beg ili sparivanje s potencijalnim partnerima.

I oni pate

Knjigu „Životinjsko ludilo“ Britmanova započinje pričom o svom psu Oliveru. Oliver je bio toliko preplavljen strahom od razdvajanja (tzv. separacionom anksioznošću), da je jednom prilikom skočio s prozora sa četvrtog sprata zgrade (i srećom – preživeo). Ovo je samo jedan dokaz abnormalnog ponašanja u životinjskom svetu, i Britmanova ne beži od toga da smo često skloni da projektujemo ljudske poremećaje na naše ljubimce. Ali ponekad u tome ne grešimo. Nazvali simptome psihijatrijskim ili nekom drugom etiketom, činjenica je da i životinje pate.

Ličnost i emocije

Jedan od vodećih neuronaučnika, Jak Panksep, koji se danas bavi emocionalnim iskustvima životinja, svoju naučnu karijeru započeo je upravo u ljudskoj mentalnoj instituciji. Nakon decenije istraživanja, Panksep je postao uveren da životinja ima kapacitet da sanja, uživa u jelu, da oseća ljubav, strast, privrženost roditelju – tačnije, da poseduje ličnost. Emocije kod sisara, uključujući pse, razvile su se mnogo pre nego što su ljudi razvili svoje kompleksne kognitivne sposobnosti. Možda ne toliko napredne kao ljudske, ali svakako ih imaju.

Mentalni poremećaji

Životinjske emocije se razlikuju u odnosu na vrstu. Isto tako, različite životinje su više ili manje sklone onome što zovemo mentalnim poremećajima. Prema Britmanovoj, najveći okidač je zlostavljanje ili loš tretman koji doživljavaju, što je posebno evidentno kod životinja koje žive u zatočeništvu. Izolovanost, za njih neprirodno okruženje, izaziva tipične simptome anksioznosti – čupanje perja ili krzna, grizenje repa, odbijanje hrane, besciljno trčanje po kavezu. Britmanova smatra da ako odbijamo da životinju doživimo kao nekoga ko prolazi kroz psihičku patnju, nismo u stanju ni da joj pomognemo.

U tom smislu, navodi neke od primera psihičkih poremećaja koji se javljaju i mogu „dijagnostifikovati“ kod, na primer, i čoveka i psa.

Depresija

Kao i ljudi, svaki pas drugačije reaguje na smrt ili gubitak. Jedan će da reaguje negativnim i netipičnim ponašanjima, drugi će psihički da tuguje, dok treći neće odavati nikakve znake. Međutim, bilo kakva promena u psećem životu, poput dolaska deteta u kuću, može pokrenuti depresiju. U ekstremnim slučajevima, kad pas izgubi člana porodice (čoveka ili psa), tugovanje može dovesti do gubitka apetita, smanjenog unošenja vode, nezainteresovanosti za druge ljude ili ljubimce, nezaintereovanosti za igru i fizičke aktivnosti, ili karakterističnog cviljenja. Simptomi se, kako dani prolaze, mogu čak i pojačati, pa i trajati mesecima.

Neki psi toliko žale gubitak da istrajno i posvećeno nastavljaju da obavljaju rutinske aktivnosti koje su radili zajedno sa vlasnikom, i nakon njegove smrti. Dokumentovan je 1937. godine slučaj nemačkog ovčara Tedija, koji je prestao da jede kada je uginuo njegov drugar konj. Tedi je tri dana nemo stajao u štali, dok i sam nije umro. U novinama se 2011. godine pojavila priča o britanskom vojniku Lensu Taskeru koji je ubijen u Avganistanu. Njegov pas Teo, inače treniran da namiriše eksploziv, prisustvovao je Lensovoj smrti. Teo je doživeo toliki stres i tugu, da je nekoliko sati kasnije imao napad i umro. Slični naslovi i danas se često sreću u medijima.

Opsesivno-kompulsivni poremećaj

Opsesivno-kompulsivni poremećaj je nešto što ljudi i psi očigledno dele. Ovaj poremećaj čine opsesije (uznemirujuće misli) i kompulsivne radnje koje se ponavljaju i izvode na tačno određen način. U slučaju psa, doduše, bolje ga je nazvati psećim kompulsivnim poremećajem, jer se za sada veruje da psi nemaju opsesivne misli. Ali ste zato sigurno bar jednom čuli za psa koji satima i satima juri za svojim repom. Postoje i zabeleženi slučajevi kad se psi vrte u krug svaki put kad vide automobil. To su sve primeri koji odgovaraju ljudskim kompulsivnim radnjama proveravanja, skupljanja, čišćenja, pranja ruku. Neki psi imaju primetne rituale povezane s ishranom ili kretanjem. Dokazano je da nije u pitanju dosada, jer oni ne prestaju s takvim ponašanjima ni u prisustvu čoveka.

Fobije

Neki psi, kao i ljudi, razvijaju ekstremni, specifičan strah od određenih stvari u okruženju poput lifta ili senke. Najčešće pseće fobije su od buke – grmljavine i vatrometa, ali i od dece, vožnje u kolima, leptira, stepenica. Pas po imenu Eli, patuljasti špic, imao je neverovatan strah od tostera. Svaki put kad bi njegov vlasnik ubacio hleb u toster i pritisnuo dugme, Eli bi cvileo i trčao u zaklon. Ukoliko vaš pas pati od fobije, zapamtite da mu nećete pomoći tepanjem i maženjem. Na taj način ćete samo dodatno nagrađivati takvo ponašanje i sugerisati mu da je strah u takvoj situaciji normalan.

Na kraju, Britmanova tvrdi da nisu samo psi s lošim iskustvima podložni poremećajima. Za ljubimca, naš posao i obaveze su kao kavez. Psi vole da budu u društvu ljudi, a zapravo im posvećujemo premalo vremena. Život u gradu im dozvoljava da budu ono što jesu samo kratko tokom dana – u onih pola sata šetnje. Zato savetuje svim vlasnicima da manje vremena provode onlajn ili na poslu, i da se više posvete aktivnostima u prirodi sa svojim ljubimcima. Što smo svesniji i empatičniji prema životinjama, postajemo bolji i s više razumevanja jedni prema drugima.