Jasminka Petrović: Prioritet mi je udomljavanje

– Bilo mi je važno da nađem psa koji će biti moj, i mešanac, tragala sam po raznim grupama, da bi mi prijatelji javili kako je ispred zgrade Opštine Stari grad ostavljeno celo leglo, da su radnice unele štence u opštinsku zgradu i udomljavaju ih, priča Jasminka Petrović za magazin PAS.

Tekst: Marina Mirković
Foto: Privatna arhiva

Najprodavanija naša autorka romana za decu i mlade, Jasminka Petrović, uz čije knjige lepše i zdravije odrastaju mnoge generacije, dok “Leto kada sam naučila da letim” oduševljava publiku celog regiona a i šire, zahvaljujući hit filmu Raše Andrića, sama je odrastala, i učila da hoda pa i da leti – uz pse. Jasminka i njen muž Vladimir, koga ćemo svi večno pamtiti kao Marijinog Bobu iz “Žikine dinastije” mada čovek odavno nije glumac, doduše, trenutno nemaju svog “ličnog” psa ali toliko ih imaju u okruženju, da su mnogi “njihovi”, a i u saradnji sa komšilukom brinu o jednom Čupi ispred zgrade. Imaju Petrovići i “dečje” pse, budući da su i sin Igor i ćerka Ana prohodali i “proleteli” uz četvoronožne ljubimce, te sad oboje imaju i po psa, a Igorova Maga i Anin Zigi česti su gosti kod Jasminke i Vlade.

 – Moj prvi pas, Riki, beli mešanac sa crnim prugama, nestaško i bundžija, jurcao je po dvorištu porodične kuće u Profesorskoj koloniji i lajao na sve živo, preskakao ogradu, toliko nervirajući komšiluk da je baba morala da ga pokloni jednoj ženi koja nam je donosila sir sa sela – seća se Jasminka. – Išla sam tad u prvi razred i došla u školu toliko izbezumljena od ridanja da je učiteljica mislila da mi je neko umro.

 Već vas je taj prvi pas odredio kao ljubiteljku mešanaca, iako su ga nasledila dva lovačka?

 – Da, u našoj su se porodičnoj kući potom obreli poenter Paša – gord i dostojanstven, lordovskog stava i držanja, zvanično tetkin i tečin, i naš nemački kratkodlaki ptičar Bil, kojem je više pristajao nadimak Conja, onako blentavom i vazda balavom. Svi su oni bili “naši”, a o obojici je najviše brinula baba Lala, koja je stalno posle jela i brisala pomenute bale tom Conji zvanom Bil – koji je postao i jedan od junaka moje knjige “Kaži teti dobar dan” (“Kreativni centar”).

 Ni naredni pas, darivan vam u sklopu koncepta “da dete ne pati, da se nečim zanima”, opet nije bio mešanac?

 – Ari mi je stigao kad sam bila u srednjoj školi, kada su se moji mama i tata razveli, i taj prelepi crni koker španijel nalik na plišanu igračku poklonjen mi je sa idejom da ću uz njega manje patiti zbog njihovog razvoda. Bio je vrlo prgav, čudne naravi, iz čista mira bi režao na ljude a moj deda ga je zvao “crna beda”. Imao je izvesnih mentalnih problema, taj Ari, a verovatno je bio i razmažen… Čak sam skratila letnju školu španskog, vrativši se ranije iz Španije, jer je Ari previše patio za mnom, odbijajući hranu i vodu. U romanu “Sve je u redu” koji je namenjen pre svega srednjoškolcima, postoji junak koji nije baš u potpunosti Ari, ali je pas.

 No otkako ste formirali svoju porodicu, zauvek ste se vratili mešancima?

 – Da, od tada imamo isključivo mešance i prioritet nam je udomljavanje. Prvi nam se, Vladi, deci i meni, u kuću i u srca uselio Baki, gospodin – pas, drag i dobar, poslušan i pristojan, dostojanstven, koji je umeo da se vlada prema svima i izazivao poštovanje i kod ljudi i kod životinja. Živeo je 16 godina i njegov odlazak doneo nam je svima do tad nepojmljivu, neopisivu tugu i bol. Moji ukućani do danas ne mogu da mi oproste što sam ih u to doba tugovanja odvukla da gledamo film “Marli i ja”, misleći da će priča o gubitku psa imati terapeutsko dejstvo. Umesto toga dušu smo isplakali i izašli iz bioskopa ridajući, očito još nije bio trenutak za tu vrstu terapije, već smo pogledali film prerano.

 Danas, vaš sin Igor neguje nasleđe kučkarske familije ali ima i macu?

 – Igor i njegova žena imaju trojicu sinova, jednog drugom do uveta, macu Kiki i psa Magu, koja se nekako trpi, čak je uspostavila i prijateljske, ili odnose miroljubive koegzistencije sa Kiki. Maga je prevashodno – dadilja, svi unuci prohodali su uz nju, ima izražen majčinski nagon i uvek je uz decu, da im doda loptu i šta god požele.

 Pas vaše ćerke Ane je, pak, iako ne pod svojim imenom, postao junak jedne vaše knjige?

 – Kada je rešila da se odvoji od nas, Ana je poželela da, uz svoj stan i samo svoj život, ima i svog psa. Udomila je Zigija, mešanca terijerske krvi, nestaška i veseljaka, katkad napornog, koji utrčava u našu dnevnu sobu i vrteći se u krug, okreće sa sobom i ceo tepih, sve sa stolom i stolicama, potom uleće u kupatilo a dok mi vraćamo četku za WC na mesto, on se već popeo na krevet…  Meni je on ličio na nekog Krcu, ali Ana mu je nadenula ime Zigi. Međutim, u romanu “Mene je teško ne voleti” (“Odiseja”), u kom se poglavlja u kojima je pripovedač pas Krca smenjuju sa onima gde je narator devojčica Nina, pisala sam upravo o Aninom Zigiju i njegovoj vrtirepkastoj naravi – tako da sam mu makar u knjizi ja kumovala, i u literaturu je ušao ipak kao Krca, i to u roli glavnog junaka.

 CEO INTERVJU MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BROJU MAGAZINA PAS