Biljana Jovanović: Svi moji psi vole i pevaju operu
Mislim da se ništa u životu ne dešava slučajno, pa ni to da baš meni, koja se bavim muzikom, oba psa vole da pevaju – i to samo opersku muziku
Tekst Marina Mirković
Foto Privatna arhiva
Sve svoje role – trenutno u dve opere za decu, zatim neke nove zahtevne uloge iz svog faha, kao i ulogu Hadži Tomine kćeri Stane u operi “Koštana” na sceni Narodnog pozorišta – sopran Biljana Jovanović upevava “u duetu”, ili makar uz asistenciju svoje labradorke Lole. To je u kući Jovanovića već odavno rutina, jer je Biljana birala, ili su nju birali, isključivo psi koji vole i umeju da pevaju.
Umetnica otkriva da je ljubav prema psima iskazivala od malena – oduvek im je, kako veli, prilazila, mazila ih, a porodična legenda kazuje i o tome kako je Biljana još iz kolica hranila one najopasnije pse čuvare.
Kada ste i kako, uz pomoć kog psa, osvestili sopstvenu potrebu za ljubimcem?
– Prvi za mene važan pas bio je onaj kog mi je dobra prijateljica poverila na par meseci dok je ona bila u Americi. Imala sam 20 godina kada mi je drugarica poverila Elu. Ona je bila prvi pas u našoj kući. Rase Morki, malog rasta, jedna umiljata pametnica, Ela nam je pokazala koliko ljubavi zapravo ne znamo da imamo u sebi. Posle toga život moje porodice nije više bio isti, bilo je mnogo više radosti, ljubavi, pažnje. Jako smo se brzo snašli, postala je ravnopravni član porodice i tretirali smo je tako. Pa i dan danas kad se sretnemo, posle toliko vremena, ljubav je ostala ista. Ali tada, kada je došao trenutak rastanka, nismo mogli da verujemo koliko nam je bilo teško i koliko smo se vezali, iz tog razloga na poklon sam dobila svog prvog psa, Koker Španijela Bellu, za koju sam bila mnogo vezana.
Bela je zauzela Elino mesto lako, ili je tu bilo povuci – potegni, bilo između vas i nje, bilo u odnosu između njih dve?
– Bela je došla u naš život, pred kraj Elinog boravka kod nas, kad sam ja bila na početku svojih studija. Imala je samo dva meseca, bila jako živahna i slatka, igrala se sa Elom i imitirala njene pokrete i postupke. Bila je pevačica, obožavala je operu i nije bilo šanse da se pred njom pusti neka opera ili koncert operskih arija da ona ne zavija sve vreme. Ona je nažalost zbog teške bolesti sa samo 4 godine preminula. Posle toga je u moj život stupila labradorka Lola, sadašnja mezimica, i preuzela sve Beline navike: od mesta spavanja u dnevnoj sobi, omiljenih igračaka, vožnje u kolima, ljubavi prema deci, do najlepše zajedničke osobine koju nipošto ne smatram slučajnom – pevanja.
Kako je otkriven najpre Belin, a potom i Lolin, pevački talenat?
– Pevanje smo otkrile jednog popodneva, dok je Bela bila još mala: ležale smo zajedno na krevetu, ja sam mahinalno počela da pevušim , ona je podigla glavicu i posle nekoliko tonova počela da zavija. Mislila sam da je slučajnost, ali od tog dana, kad god bih vežbala svoj program u kući, bilo je propraćeno, više se nikad klasika nije slušala u tišini (smeh), već u pratnji moje zlatne pevačice. Bela je reagovala samo na operu i opersko pevanje. To je bilo veliko iznenađenje za mene jer se i sama bavim tim poslom, i bila sam jako ponosna. Kada bih morala da ih odredim po glasovima, Bela je sopran, a Lola je mecosopran. Mislim da se ništa u životu ne dešava slučajno, pa ni to da baš meni, koja se bavim muzikom, oba psa vole da pevaju – i to samo opersku muziku.
CEO INTERVJU MOŽETE DA PROČITATE U ŠTAMPANOM IZDANJU MAGAZINA PAS KOJI JE U PRODAJI ILI PRETPLATOM NA DIGITALNO IZDANJE