Aleksandar Tešić: Svi naši psi nas čekaju u raju
Zaista volim sve pse, bez obzira na rasu, ali moram priznati da mi najdraži jesu ovčari, a među njima nemački ovčar * Veliki sam zagovornik udomljavanja pasa, ali pre svega njihovog nenapuštanja
Tekst Marina Mirković
Foto Privatna arhiva
Svog je prvog i voljenog, nikad prežaljenog psa, mešanku Coku, pisac Aleksandar Tešić “sačuvao” i u svom čuvenom troknjižju “Kosingas” – delu koje će ostati upamćeno kao prva trilogija u žanru epske fantastike ispisana na našem jeziku, zasnovana na slovenskoj mitologiji i inspirisana srpskom istorijom i junacima. A, prvi pas kojeg Tešić uopšte pamti, koji ga je zauvek opredelio kao pasioniranog poklonika baš ovih životinja, bila je takođe ženkica Aja, o kojoj kaže: – Ne sećam se koje je bila rase. Bila je ljubimac naših kućnih prijatelja. Sećam se da sam se igrao sa Ajom kad god bismo se viđali sa njima.
Kako je i kada u vaš život ušetao prvi stvarno vaš pas?
– Svog prvog psa, Coku, našao sam na ulici kad je bila još štene. Premda je malo ličila na nemačkog ovčara, bila je mešanac. Bili smo nerazdvojni. Jedanaest godina smo zajedno išli na planinarenje. Nju sam, na svoj način, ovekovečio i u mom “Kosingasu”. Supruga je potom u “miraz” donela svoju škotsku ovčarku Dinu, koja je bila izuzetno lep pas.
Aktuelni mezimac je još jedna ženka?
– Da, sada već 12 godina imamo nemačku ovčarku Mašu. Dobili smo je na poklon od jednog prijatelja, koji je znao koliko sam patio za Cokom. To je poklon za ceo život. Od Maše se, takođe, ne razdvajamo. Odrekli smo se putovanja…
Od Coke koja je samo bila nalik nemačkoj ovčarki, preko lepe “Škotlanđanke” Dine, do Maše koja je čistokrvna ovčarka, opet nemačka – slučajnost, ili preferirate baš ovčare?
– Zaista volim sve pse, bez obzira na rasu, ali moram priznati da mi najdraži jesu ovčari, a među njima nemački ovčar.
Vaši su psi gradski, žive li u stanu ili dvorištu? Kako izgleda vaša dnevna rutina?
– Naši psi su oduvek bili sa nama u stanu, ali smo ih uvek vodili sa sobom i na selo. Vrlo smo posvećeni svojim mezimcima i pse smatramo članovima porodice. Pseća rutina je ista: tri do četiri šetnje u približno isto vreme, hranjenje, igranje… Verujem da se ne razlikuje od svakodnevice ostalih vlasnika pasa.
Svoje ste mezimce nalazili i dobijali. Da li ste, u načelu, zagovornik parole “udomi, ne kupuj”?
– Svakako sam zagovornik udomljavanja pasa, ali pre svega njihovog nenapuštanja. Nepojmljivo mi je da neko izbaci svog mezimca na ulicu. Inače, stalno pomažem napuštenim životinjama, u kolima uvek nosim kesicu suve hrane.
Jeste li, na koji način i u kojoj meri, utkivali pse u svoju prozu – osim pomenutog literarnog spomenika Coki koja je u “Kosingasu” dobila posve neočekivanu ulogu?
– Psi, makar do sada, nisu imali neko istaknutije mesto u mojim romanima, osim naravno Coke koja se u “Kosingasu” obrela otelotvorena u jedno – magare! Međutim, ljubav prema životinjama i prirodi jeste uvek prisutna u mojim romanima.
A imate li omiljene pseće junake iz tuđeg pera, ili pse – omiljene filmske, odnosno likove iz crtaća, stripova…?
– Tu bi neizostavno morao biti pomenut “Beli Očnjak”, svakako. Volim knjige Džeka Londona, a pogotovo filmove sa psima i drugim životinjama.
Šta bi bilo ono što u najvećoj meri usrećuje, čini potpunijim živote vlasnika pasa?
– Pas i čovek su nerazdvojni već pedesetak hiljada godina. Oduvek me je oduševljavala njihova sposobnost za ispoljavanje bezuslovne ljubavi i odanosti. Najbolji su, bez sumnje. Tomas Man je jednom prilikom rekao: „Život bez psa samo je iluzija“. Svoj život ne mogu da zamislim bez pasa. Verujem da je raj tamo gde me čekaju svi moji psi…
Možemo li i kada očekivati, ako ne nastavak iz vašeg serijala koji je poneo status kultnog dela, onda nešto potpuno novo iz vašeg pera?
– Sada kad sam završio serijal “Kosingas”, ne pišem ništa. Još uvek razmišljam šta ću dalje, imam više ideja, videćemo…